Субота 17. мај
БЕЧЕЈ – први се пут помиње 1091. године, а као утврђење 1238. године када је угарски краљ Бела IV својом даровницом поклонио Бечеј у посед калуђерима крсташима из Столног Београда. У граду су бројни културно-историјски споменици, а монуманталношћу се истичу Српска православна црква, католичка црква која је свој садашњи облик добила 1830. године, спратна зграда општине из 1881. године, уз коју се налази задужбина баронесе Еуфемије Јовић из 1894. године. Ове две зграде од 1902. године чине једну целину, тако да се фасада Скупштине општине Бечеј према тргу протеже у дужини од преко 60 метара. На ободу трга се налази некадашња основна школа (данас средња машинска) из 1861. године и кућа Богдана Дунђерског из 1904.године. На ушћу Великог бачког канала у Тису је брана рађена по плановима Хајнца Алберта, у периоду од 1895. до 1900. године. Ова устава је била једна од најсавременијих у свету у то време.
Српска православна црква – подигнута је 1858. године, а рађена је у византијском стилу. У цркви се нарочито истиче високи иконостас са 63 иконе, које је радио познати академски сликар Урош Предић.
НОВИ БЕЧЕЈ – Назив града вероватно потиче од имена велепоседничке породице Бечеи, која је овде имала поседе, а први историјски извори који помињу локалитет с овим именом из 11. века односе се на пристаниште, вероватно скелу, која је овде постојала континуирано све до краја 20. века. Име Нови Бечеј, носи због тога што је становништво Бечеја пред турском најездом избегло у Бачку, где је на западној обали Тисе основало насеље истог имена. По ослобођењу Баната, нешто потомака избеглица из Баната се вратило и са колонистима обновило Бечеј, давши му назив „Нови Бечеј“, за разлику од „Старог“, оног у Бачкој.
Шетња поред Тисе.
Капела „Манастир – посвећена је успењу Пресвете Богородице. Подигнута је почетком 18. века, по предању, на месту где су Турци спалили српски манастир. Највећу вредност капеле представља покретни материјал, сачуван из старијег храма.
АРАЧА – рушевина је средњевековне римокатоличке цркве које се налази у близини Новог Бечеја. Изграђена је око 1230. год. на темељима старије цркве из 11. века. После уништења 1280. године обновљена је 1370. год. по налогу краљице Јелене Котроманић Анжујске. У тој обнови додат је готски торањ, чији остаци постоје и данас. Османлије су 1551. спалили цркву и од тада није обновљена. Од 1948. год. остаци цркве су стављени под заштиту државе као културно добро.
